Ovo je priča koju smo sreli više puta (i zato je pišemo anonimno). Firma raste. Prodaja radi. Operativa gura. A onda — plata, dobavljači, porezi, obaveze… i ono poznato: “Kako je moguće da imamo profit, a nemamo keš?”
Niste jedini kome se ovo dešava.
U ovoj firmi problem nije bio u ljudima. Bio je u disciplini. Tačnije: u odsustvu sistema koji čuva disciplinu kada tempo poraste.
Prvo što smo uradili nije bilo “veliko restrukturiranje”. Napravili smo ritam:
- nedeljni pregled likvidnosti (8 nedelja unapred),
- praćenje naplate (DSO i lista najvećih potraživanja),
- praćenje radnog kapitala (šta zarobljava keš),
- pragovi za alarm (kada reagujemo).
Zatim smo postavili osnovno pravilo: izveštaj mora da bude brz i ponovljiv. Ako izveštaj “traži” dva dana, niko ga neće raditi dosledno. A bez doslednosti nema discipline.
U prvih 30 dana “videlo se” gde novac curi:
- zalihe su rasle brže od prometa,
- naplata je kasnila u proseku,
- popusti nisu bili vezani za avans ili kraći rok,
- dobavljači su imali kraće rokove od kupaca.
Ovo su klasične stvari, ali kad se ne prate, postanu zamka.
U sledećih 60 dana uvedene su male, ali čvrste promene:
- jasna politika avansa i rokova,
- aktivno upravljanje najvećim potraživanjima,
- plan nabavki vezan za realnu prodaju,
- dogovoreni rokovi sa dobavljačima gde je moguće,
- nedeljni 30-minutni finansijski sastanak (kratko, fokusirano).
Rezultat nije bio “čudo preko noći”. Ali je bio mirniji tok: firma je znala šta dolazi, kada, i koje odluke treba doneti. Likvidnost se stabilizovala, a stres u timu je pao.
Ono što je najvažnije: ljudi su prestali da “žive u gasenju požara”. Počeli su da vode firmu.
I tu je suština discipline: ona ne traži savršenstvo. Traži ritam. I sistem koji taj ritam podržava.
Jer postoji život van ekrana — a firma koja se vodi disciplinom taj život ostavlja mogućim.